Историјат

Предшколска установа у Кикинди има дугу и значајну традицију. Прво забавиште у Великој Кикинди отворено је 1. маја 1891. године под патронатом Велико-кикиндске добротворне задруге Српкиња, првог модерног удружења жена код Срба које је основано 1873. године. Задругу Српкиња је основала Нина Ана Петровић (1833-1908).
Позив за упис деце у забавиште штампан је у локалним новинама „Садашњост“ у броју 13 од 31. марта 1891. године: „Велико-кикиндска добротворна задруга Српкиња отвара од 1. до 3. маја о.г. српско забавиште у кући преч. г. Ђорђа Влаховића. С тога се овим свим родитељима и стратељима учтиво до знања ставља, да дечицу своју, коју би ради били у забавиште дати, најдуже од 15. до 27. априла о.г. – сваки дан од 9-12 часова пре подне – код потписаног председника пријавити изволе.
У Вел. – Кикинди, 30. марта (11. априла) 1891. год. Нина Петровић председник.“


 Најстарија фотографија забавишта у Великој Кикинди 1895. година

У кикиндском црквеном архиву налази се и документ о најави освећења првог српског забавишта у Великој Кикинди који је потписала Нина Петровић. Задруга Српкиња је пронашла и стручну забавиљу и забавиште је почело са радом 1. маја 1891. године. Забавиља је имала плату од 400 форинти, бесплатан стан и огрев. Одзив за упис деце у новоотворено забавиште био је велик. Сиромашне породице плаћале су месечно по 60 новчића за једно дете, док су имућни родитељи плаћали једну форинту. Основана су два забавишта. Једно се налазило у трећем рејону, поред српске школе, док се друго налазило у кући бр. 1171 коју је општина откупила за 1200 форинти. Општина је за издржавање једног забавишта издвајала по 800 форинти годишње, али је било и других извора прихода. У Кикинди је 1893. године конституисан „Одбор варошких младодечијих забавишта“ који је водио бригу о раду забавишта. 1

1 Мирче Берар, Школе у Кикинди до 1914. године, Комуна, 1973, 569.

Лепосава Винкић-прва школована забавиља

Прва школована забавиља у Кикинди била је Лепосава Винкић. Рођена је у Великој Кикинди 1881. године. Женску грађанску школу завршила је у Великој Кикинди 1898. године, а државну школу за забавиље у Ходмезевашархељу завршила је јуна 1900. године. У првој години школовања за забавиљу, имала је шест предмета: веронауку и морал, мађарски језик и књижевност, васпитање мале деце са методиком, телесно и здравствено васпитање, српски језик и такозвано циљно вежбање (практичан рад). У другој години имала је предмете: певање и виолина, прављење облика, цртање и вежбе тела.
Лепосава Винкић је завршила и Учитељску школу у Суботици. Радила је у Великој Кикинди.
Забавишта у Кикинди је, почетком деведесетих година ХIХ отворило и добротворно друштво „Хуманитас“, које је окупљало Кикинђанке немачке и мађарске националности.
После Другог светског рата, домови за предшколску децу су претворени у установе за дневни боравак деце, нарочито за збрињавање деце мајки запослених у задругама. Године 1948. донета је савезна Уредба о оснивању јаслица и вртића, којом су предузећа и народни одбори били обавезни да отварају ове установе.
Забавишта у Кикинди налазила су се у рејонима и била су у саставу школа, те су се деца и усмеравала ка тој школи.
1963. године дошло је до спајања дечијег вртића „Јован Јовановић Змај“, који је обухватао више забавишних група, и обданишта „Драгољуб Удицки“. Нова установа добила је име по Драгољубу Удицком, кикиндском учитељу и борцу у Другом светском рату. То име задржано је и до данашњих дана.